Neobična partija šaha

                Ptice su se čule nekud u pozadini slike koja je se ponavljala iz dana u dan pred zgradom penzionerskog doma. Dva ratna drugara, dva drugara iz detinjstva, a onda i drugara u ratu, i kasnije kumovi, a sada opet drugari bez svojih pratilja, izlazila su u šetnju. Jedan je nosio figure, drugi šah tablu. I pričali su uz igru, ispijajući šoljice kafe. Ali, ta njihova priča nije nikada bila obična priča. Njihova priča uvek je bila borba mišljenja, borba protivurečnosti, ne zato što su bili suprotnih stavova, nego zbog same igre rečima čiji je proizvod često bivao neko novo saznanje.
Mark: Želeo je da uspostavi sopstveno pravilo, da se usudi da proba sve – tako je bar pričao.
Antoni: Ma svi su oni čudaci…
Mark: Kako to misliš? Pa i ja sam slikar!
Antoni: Da, ti slikaš… „Slikaš“! Pih, odnese mi kraljicu! Ti slikaš, al nisi ni Dali, ni Dega, ni Gogen! Ti samo precrtavaš relanost! Tvoje slikanje nije ništa drugo do zanat! Naučeni pokreti ko lekcija iz istorije koju učenik ne razume, ali je priča, deklamuje, ponavlja! Napamet! Gogren ne slika po uzoru na prirodu, već mu se radovi odigravaju u mahinitoj imaginaciji, a kada se umori od slikanja figura počinje da radi mrtvu prirodu koju završava negde drugde, van drugih objekata!
Mark: Hoćeš da kažeš da nisam umetnik?!
Antoni: Pa nisi, ti samo statiraš! A on živi umetnost! Živi je i živeći žrtvuje sve, žrvovao je čitavu tehniku, sve boje zarad stila! Zar nisi nikad primetio?! Ili pročitao?!
Mark: Misliš na sinetizam? Meni se to ne dopada!
Antoni: Ne dopada?! TI to ne razumeš, „umetniče“!
Mark: Ha ha i ha!
Antoni: Hajde, brzo, „Mandolina i cveće“! Hajde, pričaj!
Mark: Činjenice, ko TI, dragi „umetniče“ znaš iz knjiga ili svoje doživljaje, svoju realnost?!
Antoni: Uvredio si se, pa vređaš! I gde ćeš sad s tim skakačem?! Ne možeš tu! Pratim ja igru!
Mark: Auf, al sam mator. Opet sam pogrešio. Pomešao sam ga sa lovcem. Izvini, prijatelju, ne volim kad tako razgovaramo,a prvi si krenuo da prozivaš…
Antoni: Jedino mi to preostalo u ovim predugim penzionerskim danima. „Mandolina i cveće“! Ah! Je l’ se sećaš ti te slike?! Videli smo je u Orseju, u Parizu!
Mark: Davno to beše.. Zevali smo u pejzaž u pozadini… čiji li je to predeo?
Antoni: Tad si se prvi put strašno posvađao sa Natašom, onom tvojom Ruskinjom. Govorila je uporno da je to delo Pisaroa, a ti navalio na Gogena!
Mark: Da… Slatka je bila kad se tako naljuti… A znaš da Mandolinu povezuju sa Bodlerom i njegovom teorijom prožimanja umetnosti?
Antoni: Gogen je rekao „kolorističko slikanje ulazi u muzičku fazu.“
Mark: Pomenuo si njegovu žrtvu… Ah, perverznjak je obožavao da slika one žene sa Martinika…
Antoni: Kako je samo pričao o njima, a da ne pominjem te slike…
Mark: U Kopenhagenu je slika „Obala i mora“?
Antoni: Jeste, šteta što je nismo videli uživo, deluje nekako smirujuće… Jurili smo Pariz, Barselonu, a Kopenhagen zaboravili… Sad i nismo te snage, nismo više žilavi za put…
Mark: Ne penzioneriši! Mada, da nam je ovaj dinar nešto bolji…pih! Ovo si namerno uradio da i ti meni otmeš kraljicu!
Antoni: Ha ha! Pa što ne paziš? A znaš, ta slika što odiše mirom… Šteta… stvarno šteta…
Mark: Boje su tako ukomponovane; Mene oduševljava što gledajući u nju kao da osetim te trenutke stvaranja…
Antoni: A ja čujem vodu, i vetar i ritam uglađenih koraka ženskih figura koje su po čitavom platnu rasute…
Mark se smeje.
Antoni: Što se smeješ, budalo matora?!
Mark: Rasute…
Antoni: Pa znaš šta sam teo reći!
Mark se smiruje i izvinjava.
Mark: A koja ti e slika najdraža: „Vizija posle propovedi“,  „Autoportret jadnici“, „Lepa Anđelika“, „Žuti Isus“, „Aha oe feii?“, „Žene sa Tahitija“, „Manau Tupapau“, „Nikad više“, „Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?“, „Beli konj“, „Jahači na plaži“…
Prekida ga Antoni: Vizija posle propovedi! Na nju sam zaboravio! Odbacivanje impresionalističkog naturalizma! A simbolistu su hteli da svoj manifest utemelje na ovom radu!
Mark: Da, hteli… Pisato je rekao: „Ne krivim Gogena što je upotrebio jarkocrvenu pozadinu, ili zbog dva borca koji se rvu ili zbog Bretonca u prednjem planu, okrivljujem ga zbog toga što ih je sve preuzeo od japanskih i vizantijskih slikara!“
Antoni: Sećaš se i priče u vezi sa Jadnicima. Jesi čitao to delo?
Mark: Ja? Kako nisam? Al davno beše, a ovaj mozak sve slabije memoriše…
Antoni: Al se sećaš priče, „umetniče“?
Mark: Opet ironija? Pa dobro, ako baš MORA, neka ti je… Ona je u Amsterdamu…Posvećena Van Gogu, a opet naziv je dobila po romanu Viktor Igoa. To je svojevrsni autoportre, ne?
Antoni: Da, Van Gog je zamolio prijatelje da urade portrete, svaki da naslika lice ovog drugog. A obojica su naslikali autoportrete! Međutim, Gogen je naslikao i Bernarov profil u gornjem desnom uglu…a u pismu je jednom objasnio da je to portret Žana Valžana…
Mark: „I mada sam mu dao svoje crte lica…to je ujedno i portret svih nas, bednih žrtava društva, koji se svete čineći ono što je pravedno.“ Van Gog je bio dirnuti tim pismom…
Antoni: A ja vraćam kraljicu!
Mark: Ti me tako uvek i pobediš!
Antoni: Smiri se…pričamo o Gogenu, ne igramo šah, igramo ozbiljniju igru.
Mark: Samo nama znanu…
Antoni: Ni nama…
Mark: Je l se sećaš kako si govorio da je „Žuti Isus“ ružna slika?
Antoni: I sada stojim iza toga..
Mark: Pa ti nisi normalan! To je takozvani Gogenov primitivizam! Znaš da je prvi put uočen na slici „Vizija posle propovedi“, a ona ti se dopada! Pa, pisac Oktav Mirbo je u toj slici Hrista prepoznao „neodređenu i pikantnu mešavinu varvarske bleštavosti, katoličke liturgije, induskih maštarija, gotičkih likova, prikrivenog i suptilnog simbolizma…“
Antoni: Zanimljiviji je „Autoportret sa žutim Isusom“…
Mark: Sintetizam… A ona Lepa Anđelika i dalje plaši! Inspirisana je, kako beše, onim japanskim otiscima na tkaninama?
Antoni: Da, da. E, ona mi se dopada! Malo me podseća na vizantijsko slikarstvo…Mari-Anželik Satr je odbila tu sliku. A Teo van Gog je rekao da mu ta žena liči na „junicu“! (smeju se obojica)
Mark: Jadan Gogen! Branio se: „…ali gde na slici postoji išta prirodno?!“
(Opet smeh)
Antoni: A nije to jedini put da ga nisu razumeli. Sećaš li se slike „Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?“
Mark: Kako ne! Zanimljiva je priča, a slika božanstvena!
Antoni: Kako se samo branio Gogen! Zamisli ga! (Pokušaj imitacije) „Moja muzička poema nema libreto, pa ako ste u stanju, onda ćete i razumeti moju sliku i bez njega!“
Mark: Hahahaha! Genije si! Eto, čas se svađamo, čas smejemo! Ko će nas stare razumeti!
Antoni: Bar ne ogovaramo ko Mara i Sara na onoj klupici…
Mark: Pusti žene, ko zna o čemu pričaju…
Antoni: A zeleni konj? Gogenov zeleni konj?! Sad sam se setio… (smeje se)
Mark: Potencijalni kupac je odbio da ga kupi jer je zelen! Malo me to podseti na vuka iz Bašte sljezove boje, on je bio zelen takođe… Ah, ti umetnici!
Antoni: Kažem ti ja da su čudaci..
Mark: Ne, to sam ja rekao!
Antoni: Ti reče da s tvojom memorijom nešto nije u redu?
Mark: Moja memorija je odlična!
Antoni: Ja sam rekao!
Mark: Ja sam!
Antoni: Ma, taj konj! Sećaš se tog konja! On je u Parizu! U Orseju!
Mark: I tu se Gogen raspravljao: „ A šta je sa onim crvenim psima i ružičastim nebom? Pa oni moraju da budu takvi! To je od suštinske važnosti. N mojim radovima sve je dugo osmišljavano i proračnuavano.“
Antoni: Kad smo kod konja, moj skakač te upravo matira!
Igra završena, bar za danas.
 Bela Tufna za B:UM
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s