Obrazovanje u arapskom svetu (1. deo)

11952747_10207411744272705_4593802427360346844_o
Tokom školovanja u Srbiji, naravno, posmatrajući samo srpski sistem obrazovanja, nekako mi je ušlo u podsvest i tu ostalo dugo dugo dugoooo – to da je naš sistem obrazovanja veoma težak! Naravno, da vršena istraživanja stalno pokazuju kako smo mi negde jednostavno stali i nismo se mrdnuli godinama i godinama, možda i decenijama…ali, stalno ubacivanje činjenice u glavu da smo najbolji u svemu, i da je naš sistem obrazovanja najteži i najopširniji, ko neka vrsta hipnotiziranja, delovala je na moj um zamaglivši mi vid i nikako nisam mogla da se osvestim ili to nisam htela, možda nisam mogla?
Podsmevali smo se Amerikancima kako ne znaju gde je Srbija (umesto da se trudimo da nas ceo svet upamti po dobrom, pa samim tim i poželi da zna gde smo, možda i da nas poseti) i ne samo Amerikancima, smejali smo se mnogim narodima, i pokazivali prstom, nesvesni sebe i svojih nesposobnosti.
U Dohi postoje samo privatne škole. Pojedine su po arapskim obrazovnim sistemima (i za njih ne znam kako funkcionišu), tu su i indijske škole (čula sam da su tamo učenici veoma poslušni, a učitelji najstroži), filipinske (ni za njih ne znam po kom principu funkcionišu), i tu su škole sa engleskim obrazovnim sistemom, ali i škole sa američkim obrazovnim sistemom… Kako sam radila u srpskim školama (išla na praksu tokom studiranja), a i sama se obrazovala u Srbiji, upoznala se sa našim učenicima i profesorima, mogla sam veoma lako da ih uporedim sa ovim u Katru i zaključim gde smo mi,a gde su drugi, pritom, govoreći samo o prvim godinama obrazovanja ili početku školovanja (što je, po mom mišljenju, u neku ruku i najbitnije).
Šta deca uče pre škole?
U prvi razred (i po američkom i engleskom obrazovnom sistemu) deca kreću sa šest godina. Pre toga, idu u nursery ili prekindergarten (jaslice/vrtić) sa već 2 godine ili 3, sa 4 idu u kindergarten, sa 5 u kindergarten 2! Dakle, od malena ih navikavaju na školski sistem (još u vrtiću uče slova i brojeve, školski rad, domaći zadatak, stvaraju radne navike). Mene je zaprepastila isprva činjenica da su deca toliko opterećena školskim obavezama… Pričala sam sa Filipinkama, Rumunkama, Ruskinjama (naravno, sa Engleskinjama, sa koleginicom iz Etiopije i jednom iz Kenije!), i zamislite – i kod njih je isti slučaj! U redu, bila sam mala pre dvadeset (možda i više godina), davno sam ja učila azbuku i brojeve (mada znam da sam ih naučila pre druge dece iz radoznalosti delom, delom što imam stariju sestru koju sam jurila da mi pokaže) i zaista nisam upućena u potpunosti kako sve to kod nas sada funkcioniše (mada, u razgovoru sa drugaricama koje rade kao vaspitačice, saznala sam da se deca upoznaju sa brojkama i slovima, ali niko ih ne forsira da ih nauče).
U Dohi, deca uče brojeve i slova sa 4 godina, kao i da pišu svoje ime… Sa 4 godina znaju da broje do 100, a pišu do 20, znaju šta je krug, kvadrat, pravougaonik, zvezda, srce.. Sa 5 već znaju da sabiraju i oduzimaju do 100, znaju da pišu neke složenije reči (dakle, ne samo: cat, mat, sat…), i već počinju da čitaju knjige (u kojima je više slika no reči). Sa 5 godina, deca znaju šta su sisari, reptili, koji su delovi biljke, i koja je njihova funkcija (kod nas to uče dosta kasnije!), već počinju da shvataju kako spelovanje funkcioniše i sami pokušavaju da napišu neku svoju rečenicu, doživljaj, misao. Učenje im se duboko uvuklo pod kožu i već su navikli na školu (pa ne plaču kad se prvi put susretnu sa učiteljicom, ni kad se odvoje na sat vremena od roditelja, samostalni su). Društveni su, komunikativni, navikli na rad i disciplinu. Naravno, pubertet dosta toga poremeti, ali činjenica je da su dosta samostalniji od dece, a znam neke u Srbiji, koja se nikada ne odvajaju od roditelja, koja drame kada ih ostavi majka na pet minuta da skokne do prodavnice ili da ode da se istušira. U onim boljim školama, deca sve to uče kroz igru, kao što je slučaj sa  američkom školom ili finskom. U onim slabijim, sve se, na veliku žalost svodi na ponavljanje gradiva poput papagaja.
1.2.5_education_M3_position_4
Da li je dobro forsirati dete od malena? Ili treba da ga pustiti da se „igra“? Šta znači forsiranje i da li postoji učenje kroz igru? Kako sve to kod nas funkcioniše, a kako bi trebalo da funkcioniše? Mnogo smo lenjavi, mrzi nas da se pomerimo, ne čitamo, ne volimo da učimo – a takvi su pojedinci koji bi trebalo i da uče decu svojim primerom, da zavole knjigu i učenje uopšte. Da li je normalno da devojka koja završi engleski jezik i književnost napiše kao status na fejsu: Dobila sam diplomu, zbogom knjige! Više ne moram da čitam? Gde grešimo i šta treba da menjamo? Da li bi bilo drugačije kada bismo od malena decu navikavali na neke obaveze? Možda im odrastanje ne bi tako teško palo?
Šta treba da se menja?
 Srž obrazovanja i prvi koraci?
classroom2-771x516
Fotografije preuzete sa neta.
Prva fotografija – učionica u Americi, vaspitačica Courtney N Grek
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s