Људски греси

У месту се одвајкада знало да се тај дуд не сме дирати. „На светотог духа је дудат и крстат поди њег“ – из старих уста се чуле речи. Бака је испуцалим, изгужваним, уморним и пожутелим рукама од ораха, мараму савијала у троугао, а потом пажљиво увијала крајеве око браде и ивице крила иза ушију. То с ушима, од скора ради. Тако боље чује. Умела је онда да прича и за Скривену, Високу Буку, Пклештицу, Рудиње, али, када би ма ко проговорио о дуду и Војку, озбиљног лица, с неком врстом поштовања уз шапат прича сви бисмо ућутали. Он је дуго после тога чуо шкрипу врата, виђао сенке како јуре по плафону и инсекте како израњају из зида. А говорили су: Луди Васа је још као мали страдао када се попео на крст, па са њега на дуд и неколико гранчица у скут. Делио по комшилуку, људи нису знали шта једу, а вест несреће се брзо проширила. И сутрадан киша почела да савија зелене изданке, младеж, покоси их олуја. А луди Васа и доби тај надимак.
Тако је луди Васа виђен како јури носећи поломљена јаја у рукама великој ватри, да их испече. Гонио сунце по пашњацима и виноградима. А онда, уморан, колутао очима и лизао преостале остатке који су се лепили међ’ прстима. Нашли су га једну вечер како куне крст и каменице на њ’ баца. А последњи пут га је видео Никола како му говори да ће га сломити „Ја че тебе, неч ти мен. Појак сам! Да си Бог ти мен не би тека проклел! Да си ђавол, бог че ти врне!“ Нађен је мртав сутра изјутра.
Од тада, како причају жене по селу, нико и није дирао дуд и крст. И ко зна да л’ је прича тачна и зашто баш дуд и тај крст и ко зна зашто се и њему догодило то што јесте, а он кривио место на ком су ваздан гореле воштенице.
И прође време. Дуд још стоји. Не рађа. Само му се листови запричају с ветром. И сјаје на сунцу. И почеше људи да говоре да мит је то само. Дуд треба посећи. “Че туримо некву вишњу,трешњу, теквоја, оноја, овој не раџа, требе ни младо”
И тако се сложише. Старо за младо. А боје се да секу. А секли би. Па хајде. Мајка дрвосече позната беше. Ал’ не по добру. Не, није се дружила са Гаром курвом мумифицираног лица, нити је пратио рђав глас што се домаћинстава тиче. Ал’ не беше невина. Кроз село је носила венац главица лука срамоту да прикаже. А дете, ко дете, сазнало у дечачко доба, и на страни матери својој, окрете се против Бога и одлучи да оно посече верничке симболе на раскршћу села.
Војко је други дан по договору донео секиру. Како је заривао у дебело стабло, кроз неку маглу угледао је дечја лица како једу дудове. Делио им смешкајући се дечак Васа. У трећем замаху поче из дубине дрвета тећи сок, а њему се причини крв. Пришао, додирнуо рукама. Сав онај дечији смех остаде без глава. Само трупови поређани у некој равници. Воја погледа секиру која пође на њега. Дрво се брани! По селу се прошири талас:  „Испашта материне грехове. Расто у грешној утроби.“ А нико га није питао, нико није ни смео јер се трзао и лелекао кад год бу му дали ма коју воћку. Сви ућуташе. Низ дуд се сливали животни сокови. Ко би реко да је тако живо?! Не рађа. Суве гране. Ко дете у лику старца. Јако. Јела је доносила кафу новопридошлим мајсторима. Извадили су секире и зарили ножеве у уторбу. За трен дрво паде. Они се изгубише својим послом и ко зна шта је с њима било, али сигурно их рука из стабла није мимоишла. Дуд је плакао. Деца кренувши у школу разносила су делиће њега, за срећу. Чаробно је! И тако се дрво ширећи из шаке у шаку мењало у туђим рукама, далеко од свог корена.
А клетва је стизала. Чума овлада селом. Из крста потече вода. Сви занемеше. Мучени муком ћутке гледају у дуд и тихо уснама позивају свеце. Једино је „васуљарка“, она без левог ока, што јој мајка извади још у раној младости због похлепе (те је касније прогледала на то једно боље но други народи на оба) ширила на сва уста: „Думам ли ја да требе на пањат озгор’ камик да се тури, да се духат од дрвото зароби? Да се не диза и да не мори чужде душе? Оратим ли да петла закољу нади њег? Оратата ми уз ветрат бега! Никој ме не чује! Ете ви! Кво се напраји! Народ изђину бези ред! Неје добре! Неје! Пана сте дигли! И са кво? Требе да се ока пастир на љуђе ил’ да се туре травће! Не садите ни крушће ни вишње! Панат ви гледа, пазите кво прајте!“
Дорица је једне зиме пошла туда пробудивши се из тескобног сна. Нико не зна шта је сањала, вриштала је и молила да се пробуди или умре. Трипут се хришћански прекрсти, па паде ничице палећи воштаницу крај крста. Јанко, видевиши то, отрча по свећу, а васуљарка се уплаши! Дорица је водицом са славе Светог Јована опрала године и пољубила старост неживога стабла. Васуљарка, нема, потрча да је спасе од злих духова, али и она паде на колена љубећи земљу утробу дудовог корења.
Милост, вера, или неко сасвим друго време учини да крст опрости, а дуд се опет рашири над њим те му затрепери крошња од сунчевога зрака већ првим пролећем. Трепери, без плодова и ћути.
Ћуташе и људи, дуго времена ћутећи несрећу која их задесила. Градили су куће и живели. А ћутећи тако, истина паде у заборав. Једино су се легенде вијале по селима, од уста до уста, да се дуд не сме дирати. Са смрћу истине и рађањем легенде опет паде људима на ум да дуд убију јер не рађа.
(у зборнику Најбоља кратка прича Пирота, 2012. године)
 
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s