Време

Тамни вилајет – по народном веровању, мешавина која помаже нероткињама да плодатворним се учине. Међутим, дете је ђавоље бити. Изгубљенима пут не налази, већ нуди питање који их роби и бацивши их на дно левка учи да хришћанским животом крену. Божје истине човеку нуди. Но, превише ли се мешавине ослободи, Свевишњем се иде. Ствара се у посебном делу човечјега ума, и то само оних даровитих што спојевима речи су склони. Изазива електрицитет услед кога може доћи до губитка људског вида.[1]
Тога поподнева је јаче падала киша. – „Знаш, ја ти морам нешто рећи…“ – говорила је, тешко, Аника. – „Морам ти…“ – „Знам“ – „Како?“ –„Знам…“ Киша је све јаче шибала. Можда да спере нечистоћу с улица. „Знаш…“– наставила је Аника – „Ја то нисам намерно.“ –„Знам…“ –„ Како?“ – „Знам…“– „Мени је мучно да о томе причам…“ –„Знам…“ Образи су поцрвенели. „Ја то нисам намерно. Нисам намерно… Стварно нисам…“ – понављала је тихо Аника… Као да он не зна…
У мрачном кутку собе, ко онај таван којим нас је стари Радован плашио када смо му, као деца, ударали у капију фудбалом, жене, ко ларве умотане, у неке црне крпе, појале су тако да од поја заигра тло под ногама укућана. Отежао, жут ваздух у соби који подсећа на снове, али на оне где молиш за буђење или смрт и зидови што се примичу кожи са свих страна претећи да уморе, бојили су тај дан. А старе су појале падајући на леш, целивајући му и руке и образе и усне! „Та вода, испод стола покојнице воштанога лица“, кума је шапутала „то је мртва вода! Чувај је, вештице је краду!“ Искривљене маске, Дуња је гледала немо у старицу са уједном пса на образу. Сањала их је, ох, сањала је од тога дана, стално је сањала, вриштећи се будила, будила се вриштећи и клела! Да, клела је и Бога и Сатану и молила! Ох, како је само молила и Бога и Сатану и Влахињу гостовала не би ли јој ова помогла. Ту и дознаде за мртву воду, што магији је неопходна да време зауставља. „Чувај ту воду“ – шапуће.
А Дора је играла. Тамни вилајет ширио се кроз тело јој од времена када је дете изгубила. Небо, плаво, зелено, зелено, боде, зелено, плаво, зелено, крвари, зелено,плаво… Игра око јеле, око јеле што је боде, око јеле што је гребе, она игра и плаче, пада, па устаје и вришти, ох, како тужно вришти! О, како мучно вришти док гледа у зелено и плаво где јој син растегнут, почива. Деца кренувши у школу, са претешким торбама на леђима, угледала су тај отужни призор. Баба Вука је трчала низ степенице да је отргне од дечијих ђавола што се смеју и пљују и гађају Дору вичући јој, заповедајући јој, наређујући оштрим гласом, а високим гласом детета да се скине. Испала дојка се њише, а Дора вришти тражећи спас и гребе образе, док Вука, јадне ли старице, мајке, покушава да је отме канџама дечијих ђавола.
Мрачна соба. Јана ће устати тачно у седам часова. У седам и два минута ће умити своје лице. У седам и петнаест ће доручковати, а потом трчати на посао. Она никад неће разумети тамни вилајет. Дору су односили у белом, док је Јана бројала степенике на путу до посла. Дору су отели да сумњиво гледа лица знајући да јој сипају отров у врућ чај, јер она њиме храни корен биљке који вене. „Он ће увенути. Они би да ја увенем. Они ће увенути! Увенуће! Умреће! Смрт ће их однети! Покосити! Убити! Нестати! Нестати! Нестати! Аааааааааааааах! Моје детее! Моје дете! Моје дете…“
Од те воде је страдао поп Станко кад му је гелер откинуо главу у раду, па се по селу говорио да плаћа своје грехе. Од те воде се и Коси ноги одсекоше, када је на опкладу натераше, те извади крстачу непријатељу из гроба те је снајка, ко дете, у наручју, по њивама, у печалбу носила. Од те воде се и Дори лице изменило када се први пут сама бријачем посекла усред чела, па нашминкала кармином јарке боје крви и тако хистерично смешећи се трчала ходником зграде. „Ао, вештице, роспијо подмукла! Што иштеш –теби да се врати!
Мртва вода. Падне ли на руку – осуши се, к’о грана одсечена. На стомак ли невести –истераће је због нерода. А прогута ли се, леле, змије ће је у стомаку под земљу отерати. Душана је тамни вилајет на пут натерао. Измени ти линије на длану, па судбини побегнеш. Узнемири и сунце и звезде и море. Све се наруши да се врати. Али не да се тамни вилајет док у гроб не отера. Голих прстију крену да спас тражи ка Београду. Једва га нађоше, треће године, крај Дунава, како спомиње Св. Јована и прети деветом кругу пакла.
Вука је умрла кријући тајну – да је стриц силовао пре поласка у рат. Није знала да ли да плаче од среће, беса или туге, кад јавише да је покојник. Разбаца све по кући и закла му голубове. „Да се ноћу не враћа! “Дора исушује биљке чајем, да она остане. Везују јој шаке, па дуго ћути, и покушава да се ослободи, али тамни вилајет чини своје. И мртва вода. На смрт мајке није реаговала. Јана је устајала и  даље у седам, по човечјем времену. „А мртва вода се потом у рупу проспе, у земљицу, јер ту иду мртви.“                    Аника је намештала рукавице. Плаве. Хируршке. И маску. Плаву. Пред њом на столу – хладно тело, голо тело мушкараца, са увијеним власима на стомаку и на удовима расуте главе, лежи. Крај бројанице још сат је куца. Тик-так. Ал’ измењено. Напред, па назад. У месту.
Кад су се вратили са сахране, мртве воде не беше.
[1] Књига народа, сакупио Васа Наривајац,стр. 33.
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s