Kako (opet) počinjem priču…

Pre možda nedelju dana spakovali smo stvari. Ali, sada manje no što mesecima pakujemo kada putujemo tačno 4.391 kilometar, daleko u pustaru, a opet previše za jedan izlet. Sakrivši lice slamenim šeširom ušla sam u auto i sela iza suvozača. Danas će još neko krenuti s nama. U redu, problem nije. Nasmešila sam se i ostavila dovoljno prostora za tog nekog.
Ušle su dve osobe. Jedna istrošena životom, a druga još nedorasla njemu. Počinje razgovor. Pričamo o svojim iskustvima, o onome što volimo, što nas nervira, što nas motiviše…
  • Pa, čime se ti baviš? – pita me dete.
  • Govorim o svom poslu… Pričam u nedogled, dogodovštine s posla, zašto volim svoj posao i kako nikad nisam umorna posle rada…već, naprotiv, puna energije…
Prekida me..
  • Aha, znači radiš. A čime se još baviš?
  • Čitam.
  • Aha. I to je to?
  • Ponekad i pišem.
  • Šta pišeš?
  • Šta mi na um padne.
  • A gde?
  • U nekim sveskama, na papiru…
  • I šta radiš s tim?
  • Uglavnom to izgubim…
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s